ЖЕТЕОЦИ - Алекса Шантић (1868-1924)

Ко свилене нити што их паук сатко,
По дрвећу виси месечине вео.
У пољу, уз реку, шушти јечам зрео,
И, ко крв, са грана руди воће слатко.

Мали дрвен торањ, као стража нека,
Уврх села стреми. Старо гробље ћути,
А крстови, маховином огрнути,
Своје руке шире, ко да сваки чека

Да загрли неког... И док поноћ плава
Трепти, и под Божјом руком село спава,
Жетеоце чудне, коштане и суре,

Ја видим где с неба низ лествице слазе,
С косама на врату шобоћући газе...
И сврх села звони удар кобне уре.