КАД СЕ НЕБО МУТИ - Милица Стојадиновић Српкиња (1830-1877)

Кад се небо мути, не каже зашто,
Нити росна киша рад кога пада,
А срце моје да каже на што
Што оно само зна за се сада?
Ја зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим!

Скрива се земља под покров ноћи
Док звезда трепти на небу сјајна.
А завес срца зар треба поћи
Да снимим? чувства и јавим тајна?
Нек туга, радост, у њем` почива:
А тајну небу тек нек открива.

У подне, ил вече живота свога
Потужи сваки на земљи овој.
И ја би гласа имала тога
Ко многи песник у песми својој;
Ал да ми судба зар буде јавна?
Та пре ће примит земља ме тавна!