Откинут од гранчице своје, пао је лист с дуба,
Одлетео степом, олуја га шчепала груба;
И, свео од жеге и туге и студени зора,
Стигаоје најзад до обала Црнога мора.
Крај Црнога мора се њихао платан још млади;
Са њим се дошаптава ветар и крошњу му глади;
И рајске се птице ту чују са гране зелене,
Док певају песму у славу и хвалу сирене.
И путник се приви уз корен тог снажног платана,
Па с тугом, за склониште молећ` од олујних дана,
Сам рече: "Ја листак сам храстов што дуго је зебо,
Што прерано сазре и одрасте под суровим небом.
Без сна и без циља по свету се потуцам дуго,
Сасушен без хлада и свео без мира и друга.
Чуј, прими дошљака међ` смарагдне листове своје,
Ја знам ти све приче што на овој земљи постоје".
А шта ћеш ти мени? - платан му одговори холи.
И жут си и прашњав да свежи те пород мој воли.
Ти многе знаш приче - ал` мислиш ли, мени то треба?
Ја одавно сит сам већ песме и птица са неба.
И зтао продужи, пут следећег далеког брега!
Ја сунчев сам миљеник, цветам и сијам за њега.
Ка небу сам гране високо већ пружио горе,
И жиле ми храни дубоко и прелепо море.
1841. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар