Ноћила је измаглица златна
На грудима хриди великана.
На пут пошла још пре јутра рана
По азуру небескога платна.
Ал` на хриди траг остаде сињи
У борама које дажд је локо;
Сам хрид стоји, замишљен дубоко,
И тихо он плаче у пустињи.
1841. (М. П.)
Нема коментара:
Постави коментар