Ја верујем да рођени смо
Под истом звездом ја и ви,
И стазом истом ишли ми смо,
Обмануше нас исти сни.
Но избрисале су страсти мутне
Узвишен циљ што ми је дан,
И ја, сред борбе узалудне,
Заборавих свој давни сан.
Страх ме да срцу дам слободу,
Растанка вечног чувши час,
Страх ме да сни ми луди оду
Куд и тај издајнички глас...
Тако два вала сложно журе
Пустињом морском, попут пара
Слобдног, што га случај ствара;
Гони их заједно дах буре;
Но кад-тад раставиће њих
Камена прса хриди злих...
И они, без ганућа, страсти,
На разне обале, у власти
Хладноће своје неизбежне,
Носе свој ромон растужени,
Свој бурни шум, сјај позајмљени
И своје вечне игре нежне.
1841. (Н. Б.)
Нема коментара:
Постави коментар