ПЕСНИКОВА СМРТ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Погибе песник! - роб поштења -

Паде од лажи што свет точи.

С метком  у срцу, пун огорчења,

Занавек гордо склопи очи!...

Не издржа му чиста душа

Увреде које сплетка крије,

Не хтеде гадни свет да слуша...

Сам је ко и пре... и убијен!

Убијен је!... Сад чему јадовања,

Похвала хорских глупа скала,

Муцање јадно оправдања?

Пресуда судбе већ је пала!

Нисте л` се ви баш злобно дали

У хајку за њим док је сам,

Забаве ради, распламсали

Једва тек пригушени плам?

И шта сад? Радујте се... Душа чиста,

Да трпи више није хтео.

Згасну, ко бакља, гениј блистав,

Сјајни је венац славе свео.

Његов га крвник мирно узе

На нишан клети... И жестоко,

У срцу миран, и без сузе,

Уби га, не трепнувши оком.

Шта је ту чудно?... Издалека,

Тога је, с многим који крећу у лов

На чинове и срећу,

Довукла к нама судбе река.

Презирао је, с дрским смешком,

Ту земљу туђу којом крену.

Како да штеди славу њену,

Како да схвати у том трену

Какво злодело врши тешко!...

Песника гроб узе - сам је пао

Ко други песник ког је знао,

Који се исто са злом туко,

Кога је и сам опевао -

Покошен, ко он, хладном руком.

Што од живота мирног, правих пријатеља

Оде  у свет завидљив и погибељан

За срце слободно, за страсти свете?

Што пружи клеветнику своју руку,

Што даде да га лажном похвалом привуку,

Онај што прозре људе још ко дете?...

Уместо њиховог, трнов венац голем

Дали му с ловором, као бреме трајно:

И тајне иглице га боле,

Крвариле му чело сјајно.

Затроваше му крај, јер чуо се свуда

Огавни шапат окрутних глупака,

И умре - оставши освете жудан,

Киван што му све наде покопа рака.

Да, готово је с дивном песмом,

Умукли су сад звуци твоји -

Доле је песнику тужно, тесно,

На устима му печат стоји.

*

А ви, потомци надувени

Очева славних што у подлости сте први,

Што ропском чизмом погазисте сени

Родова увређених које срећа смрви!

Ви, што у руљи похлепној сте поред цара,

О, ви, Слободе, Славе, Генија џелати!

Ви, којима сад закон крилом заклон ствара,

Пред којима суд и правда - све ће немо стати!...

Постоји Божји суд, разблудности чеда!

И он је страшан: он вас чека.

Тај суд се звеку злата не да,

Унапред прозире сваког нечовека.

Пред њега ћете залуд с клетвама доћи:

Јер тамо истинама само мере,

И вашом црном крвљу неће се никад моћи

Невина песникова крв да спере!

1837. (М. С.)