понедељак, 26. март 2018.

ПЕСНИК - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Сија мој ханџар позлатом опаљен,
Поуздан другар попут брата;
Тврд камен, у дубокој тајни каљен, -
Наследство истока и рата.

Дуго, сред гора служио је газду
Не тражећ ништа за све тамо;
Није кроз једна прса засекао бразду,
Нит један панцир пробао само.

Делећи задовољства, послушан, пут роба,
Био је хитар и без мана,
И украс богат би му био у то доба
Одежда недостојна, страна.

Крај Терека га козак подигао смели
Са хладног леша господара;
И дуго је још затим ношем кроз свет бели
У шатри Јерменина стара.

Без каније је сада оклепане своје
Тај сапутник јунака, јадан;
Ко играчка, са зида сија, златне боје -
Без славе, непотребан, хладан!

Нико низ сечиво да брижном руком ма`не,
Па да га милује и брише.
И његов натпис, с молитвом, пре зоре ране,
Не чита жудно ико више...

*

Није л` и теби вал мекушаца, поето,
Однео смисао и завет,
Кад си за злато дао власт над светом,
Коју он прима као савет?

Некада су твоје речи носиле крај миру,
Њихови звуци срца боли;
Бејаху људима ко пехари на пиру,
Исто што тамјан, кад се моли.

Твој стих, ко Божју реч су знали милиони,
Кад звук се мисли твоје јавља,
Ко јека са звоника Већа, када се звони
У дане невоља и славља.

Ал` обичан твој језик не свиђа се ником -
Нас перле радују и лажу;
Као лепота трошна, трошни свет је свико
Да своје боре ружем блажи...

Пророче исмејани, да л` ћемо те чути
Ил` више, на глас искушења,
Нећеш из каније да тргнеш ханџар љути,
Прекривен рђом од презрења?

1838. (М. С.)