1
Дуго сам био у туђем крају,
Дњепарских дружина седи певач,
И ненадано ме, у смирају,
Повуче опет у родно село.
Дођох - с гуслама на рамену -
Загудих песму старих дана...
Но залуд! - наш кнез се не покрену,
Обузет наредбама хана...
2
У пустом пољу, одакле стижу,
Одох, већ оборене главе,
Старачки кораци гамижу
Преко окрвављене траве.
Купе се на разбацане кости
Гомиле звери, птица сивих,
Јер ту је више, Боже опрости,
Убијених него ли живих.
3
И ко би ту песму да груне?
Очајан, трзајем руке,
Дарнувши дрхтаве струне,
Извукох некакве звуке;
Ал` мукну тек што се роде!
Кад би их ко и чуо како,
Пригушен јаук слободе
Његов слух не би тако.
4
Но изненада упита неко
Због чега лијем сузе своје,
Где човек тако слободно живи?
О коме свирам, о ком то појем?
Те речи ме пресекоше -
Пропаде задњи рој нада часних;
Треснух о земљу гусле трошне
И ногама их стапках сасвим.
1830. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар