четвртак, 22. март 2018.

*** - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Ја волим ланце плавих гора
Кад, попут јужних метеора,
Црвена, сјаја мутног пуна,
Исплови иза њих и луна,
Царица мисли свих поета,
Најлепши бисер овог света
Којим се неба светлог шаре
Поносе ко земаљским царем.
Још задњи трачак дуж ребара
Облака и сам себе вара:
Месецу дуго места не да
На небу које с тугом гледа...
Но и тај позни зрачак пада.
Месец је висок. Два-три млада
Облачка сјате се крај њега...
Једина одећа од свега
Којом се окитити смео
Његово мутно, бледо чело.
Ко не зна за те ноћи лепе
У горском кланцу ил` сред степе?!
Пред таквом луном и ја једном
Јурих на коњу жустром, вредном,
Долином плавом, ведар, бујан,
Сам, на слободи - ко олуја.
Мутни је месец и на мене,
На коњску гриву, сапи, стене,
Сипао сребро, попут кише;
Осећах коња како дише,
И, што о земљу бије јаче,
Одбијан од ње, више скаче;
Предах се заносу сав тада,
Желех да буде само склада,
Желех да тела нам се стопе,
Да надмашимо све галопе!
Летесмо дуго кроз ноћ плаву...
А кад сам подигао главу:
Сва она степа, луна иста -
Поглед јој према мени блиста
И као прекоре да дели
Што човек на свом коњу жели
Да оспори јој царство моћно
Над обасјаном степом ноћном!

1832. (М. С.)