Нека ме земља покрива собом
И њена студ.
Моја је душа, драга, с тобом
Свагда и свуд.
У земљи мира, заборава
Нисам ни сад
Заборавио, гроба станар,
Љубавни јад.
Без страха свет напустив тада
Мучнога трена,
Радости растанка се надах -
Растанка нема.
Лепоту видех бестелесних,
И ћутих бол,
Јер лик у цртама небеским
Не спазих твој.
Шта је за мене сјај божански
И свети рај?
Онамо сам земаљске страсти
Пренео ја.
Рођену једну слику гајим
У себи све;
Љубоморан сам, желим, патим,
Као и пре.
Дотакне ли се лица твога
Туђински дах -
У немој патњи душа моја
Задрхти сва.
Ако о другом некад шапћеш,
Тонућ` у сан,
По мени речи твоје пламте,
Жежу ко жар.
Волети не смеш другог, драга,
Нипошто не,
Покојнику си на верност дала
Ти свету реч.
Па чему молбе твоје, авај,
И чему страх?
Ти знаш да мира, заборава
Не желим ја!
1841. (Ј. Ј.)
Нема коментара:
Постави коментар