Ко мали куштравко је жива,
Ко лептир сред кринових круна;
И празна реч, значењем сива,
У устима њеним је пуна.
Ал` дуга јој љубав не прија:
Од навике душа јој трне,
И клизнуће она, ко змија,
Ко птица ће мала да прне.
Те веђе ће, ко од шале -
И радост, и тугу да створе.
У оку јој - неба се пале,
У души јој - црни се море!
Час искреност сва бити уме,
Час ево скроз лажљивог створа!
И не може да се разуме,
Но зато се волети мора.
1840. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар