среда, 14. март 2018.

*** - Михаил Јурјевич Љермонтов

Будућност моју магла крије,
Прошлост ми пуна мука, зала...
Што касније ил` пре ме није
Природа на свет дала?
Нашто ми живот Творац даде,
Зашто је гушио моје наде
Што младићке их жудње буде?...
Нали ми добрим и злом пехар:
Имаћеш срећу за човека,
Пленићеш својом славом људе!...

Ја живех у тој лудој вери,
И, пун слободе страсти вреле,
Будућност отад само мерих
Ширином своје душе целе;
Моје се свето са злом било,
И ја угуших свето силом,
Источив из свог срца сузе;
Ко младо воће, још незрело,
Оно је у олуји свело -
Сунце живота сок му узе.
И тад се моја дрскост заче:
Људским срцима страх се красти
Кроз бесмислене покриваче
Светске пристојности и страсти.

1835-1836. (М. С.)