среда, 14. март 2018.

*** - Михаил Јурјевич Љермонтов

Кад се заталаса пожутела њива
И ветар кад захуји гором свежом, чистом,
А склони се у врту руменкаста шљива
У сенци умилној под зеленим листом;

Кад, попрскана росом што је пољем пала,
Кроз румен вечери ил` злато јутра плавог,
Из зелен-жбуна мене посребрена лала
Поздраља машући ми љупко својом главом;

Кад у кањону врело закркља свом снагом
И мисли када своје испреплете снима,
Свег ме занесе својом загонетном снагом
О тихом оном крају откуд воде прима -

Тада већ нестаје и немира мога,
Тад боре ми дубоке с чела најзад слећу
И примим као своју тад земаљску срећу
И на небесима опазим тад Бога...

1837. (М. С.)