*** - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

1.

Приђи ми ближе, лепотане млади!

Што си ми стидљив! - Та зар женске груди

То твоја рука први пут сад глади?

Ти читав час у загрљају блуди

Већ лежиш - никако тај страх да савладаш...

Теже на груди, но пред ноге падаш?

За трен живота твога само молим...

Та шта је, злато? - Ја те волим, волим!...

2.

Ох, што си леп! - Уз прозор с првим мраком,

Дешавало се, чеках, жеља пуна,

Да прођеш ти, и бивало је тако -

Да л` памтиш то? - Док посребрена луна

Сред облака, ко с грешним анђел свети,

Блудећи, к теби бледим зраком лети.

Ја бејах поносна што најзад треба

На супарницу да рачунам с неба.

3.

У свету презир према мени влада,

Но где је правда кад те тако вага?

Где је врлина, ако је стид пада

Не понижавање - већ само љага?

Невиних жена нигде нема, роде,

Не буде само предмета ил` згоде.

Кад љубе оне к себи нису строге:

Једна ће једног, та - све, трећа - многе!

4.

Не памтим сама родитеље своје,

Туђинка није гладила по коси,

Дани весеља прстима се броје -

Лепотом својом чак се не поносих;

У петнаестој зла ме судба узе,

Мушкарцу су ме продали - и сузе,

Молбе... ал` више није било спаса.

Отада тонем, тонем сваког часа.

5.

Драг ми је стид мој! Он ми право даје

Да љубим тебе, и да живот твој

Од брига чувам док тај занос траје!

Наслађуј се! - о, господару мој!

Иако може да се деси лако

Да умрем крхка, кад ме стегнеш тако,

Ни смрт од тебе неће да ме боли.

Мили!  - зар је што тешко кад се воли!

1832. (М. С.)