Сад, Мајко Божија, молим се пламено
Пред твојом иконом, побожним стајањем,
Не за спасење ми, нит` срце стамено,
Не са захвалношћу, нити са кајањем.
Не ни за душу ми молим се претужну,
За душу бездомног путника јаднога;
Желим ти предати девојку недужу,
Чуварки претоплој света нам хладнога.
Дај души достојну срећу свуд тражену;
Дај нека најдраже стекне без падања,
И младост радосну, и старост блажену,
Дај срцу благоме спокојство надања.
А кад се примакне часак јој последњи,
У јутро шуморно ил` ноћ безгласнију,
Ти тада спреми тој печалној постељи
Најлепшег анђела душу најкраснију.
1837. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар