четвртак, 22. март 2018.

ОПРОШТАЈ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Лезгинче млади, немој одлазити.
Зашто да кући журиш баш?
Одмори коња, магле ће пут скрити.
Овде ће за те крова увек бити.
Јер ја те волим, знаш!...

Зар једна зора да сакрије рујем
Све успомене на рајске ноћи две:
Сиромашна сам да те ја дарујем,
Али у мени пламти душа жива
Што ће ти дати све.

По непогоди ту си се обрео,
С доламом мокром, суморан и јак...
Па зар да сада, кад сија свет цео
На сунцу овом, занавек би хтео
Да ми дан прекрије мрак?

Погледај горе планине свуд сјаје,
Као дивова неизмерни строј:
Бујно им жбуње раскош придодаје:
Та ми смо добри! Што за другим крајем
Да жуди поглед твој?

Завичај нам је - тамо где нас воле;
А топло око - чујем још твој глас -
Не чека тебе у равници доле.
Остани дан бар, зашто да те моле,
Остани бар још час!

"Пријатељ ми је, и земља је моја
Челична сабља, дорат брз и љут.
Учинила ме срећним љубав твоја,
Но и да кане сада суза која,
Неће ми прећи пут.

Одавно лутам животом грубим,
Заклетвом тешком хранећ своје сне.
Док душманина свога не погубим,
Никоме нећу рећи да га љубим.
Опрости: то је све".

1832. (М. С.)