четвртак, 22. март 2018.

*** - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Ужасна судбина и оца и сина
Да растављени умру одбачени
И прогнаник жигом означени,
Да отаџбина буде им туђина!
Ал` ти свој подвиг сврши, оче драги,
И жуђени те санак упокоји;
Дај боже сину такав конац благи,
Једином кривцу свију мука твојих!
Али опрости! Да ли сам виновник
Што људи желе да у мојој души
Божански огањ од колевке гуше,
Што у њој негда ужеже громовник?
Залудне жеље те смо искушали:
Ниједан од нас не беше виновник,
Премда смо оба жртвом патње пали!
Нећу да судим, да л` си крив, ил` не -
Свет ти већ суди. Али шта је свет?
Гомила људи, скуп добра и зла,
И лицемерних неизмерних хвала,
Клевета подлих и пакосних сплет.
Од свег далеко, дух раја ил` ада,
Прежали земљу, и тебе је она;
Срећнији од мене, јер пред тобом сада
Ко море живота - вечности громада
Отвара недра своја од искона.
Зар те баш нимало сећање не кињи,
Дани у плачу и јаду проћердани?
Сумрони они, али драги дани,
Кад си у души, као у пустињи,
Тражио чувства, старе успомене?
Зар сада  више баш не волиш мене?
Ако је тако, ја не равнам небо
С земљом, где вучем овај живот голи;
Нека блаженство не спознам, не треба,
Али бар на њој волим!

1831. (М. Ж.)