понедељак, 26. март 2018.

МИСАО - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Са тугом гледам живот нашег поколења!
Будућност му је празна, ил` се мутно сиви,
Под бременом од сумњи, мучних откровења,
У нераду ће оно старост да доживи.
Још колевка нас пребогато спаја
С очевим грешкама и кошмаром у глави,
Живот нас мучи већ, ко раван пут без краја,
И као гошћење на туђој слави.
На зло и добро срамно равнодушним,
Пре божја жеља ће нам спласти;
Пред опасностима мучно малодушни,
Само смо јадно робље тврде власти.
Тако и суви плод, кад рано да зри почне -
Око, ни укус не радује нам, јадан,
Међ` световима виси, ко сироче,
И час лепоте за њих - њему је час пада!

Исушили смо ум од науке бесплодне,
Кријући, ко да их од ближњих треба спасти,
Најлепше наде, гласове благородне
Неверовањем исмејаних страсти
Једва дотицасмо задовољства чаше,
А снага младићка нам увену пре рока.
У свему што је лепо, ситости се плашећ`,
Занавек остајасмо без најлепшег сока.

Нас уметности снови, песничког саздања
Не заносе својом слатком снагом.
Ми чудно кријемо остатке осећања -
Шкртошћу запретаном, упуштено блато.
Ми тако мрзимо и волимо случајно,
У свему идемо донекле само,
У души осећамо нешто хладно тајно
И кад се ватри крви дамо.
Забаве предака нам сјајне душа неће,
Наивну разблудност што иде са тим добром;
И журимо у гроб, без славе  и без среће,
Гледајућ` с подсмехом за собом.

У маси сумроној која се не памти,
Без трага ћемо отићи са света бела,
Не бацивши у вечност ни мисао која пламти,
Ни генијално започета дела.
И прах ће наш строгошћу судије и грађанина
Увредити потомак презриво, са једом,
Подсмехом горким превареног сина
Пропалом родитељу седом.

1838. (М. С.)