понедељак, 26. март 2018.

НЕ ВЕРУЈ СЕБИ - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Не веруј никад себи, сањару мој млади,
Ко ране, бој се надахнућа...
Оно је - бунило што болна душа кади,
Ил` ропске душе трошна кућа.
Немој у њему залуд неба знак да иштеш -
То крв ври, или се тело чује!
Што пре истроши живот бригама што тиште,
Разаспи напитак што трује!

Ископаш ли у души својој давно свелој,
У зановетноме дивном часу
Још непознато, чисто, нетакнуто врело,
Са дивним звуцима у гласу -
Ти немој да их слушаш, ни да им се предаш,
Боље је преко тога прећи:
Не можеш стихом, нити речима од леда
Њихово значење изрећи.

Суочи л` ти се душа с изненадном тугом,
Ил` ти с олујом страст пак сврати,
Ни тада никад немој с омамљеном другом
Пред гозбу бучних људи стати;
Горд буди. Стиди се да ма и једног дана
Крчмиш час гнев, час тугу клету,
И да показујеш још гној из својих рана
Ко чудо, равнодушном свету.

Шта нас се тичу твоје радости ил` сета?
Шта ће нам твоја узбуђења,
Шта ће нам глупе наде твојих младих лета,
Зле јадиковке твојих хтења?
Погледај како раздрагана маса иде
Што устаљену стазу узе:
На празничном се лицу бриге једва виде,
И нигде непристојне сузе.

У ствари, нема таквог у том људском мору
Ког мука једном бар не свлада,
Ко нема макар једну превремену бору,
Ко је без злочина, ил` јада!...
Смешно је за њих, веруј, када почнеш клети;
Ти плачеш гласом старог звона,
Ко нашминкани трагичар, кад старшно прети
Машући мачем од картона...

1839. (М. С.)