(Писмо. Пријатељу, иноземцу)
Знаш ли за дивљи крај, где врели теку дани,
Где гај и ливаде у цветању своме бледе,
Где мржња се лукавством и површношћу храни,
Где људску душу страсти нимало не штеде?
И где се понекада јавља
Глас ума, хладног и крутог као камен?
Где туга брзо тачку на размах снаге ставља
И где се рано гаси доброте мирни пламен?
Ту рано мори људе живота тог тежина,
Ту казна прати свако уживање и жељу,
Ту ропски ланци зазвече... Почуј ме, пријатељу!
Тај крај је - моја отаџбина!
П. С. Ако ме схваташ, нек` не једи
Тебе та реч што слутње буди;
Нек` истина пред лажју бледи:
Шта да се ради? - Сви смо људи!
1829. (Н. Б.)
Нема коментара:
Постави коментар