Па збогом! - Сад нисмо већ двоје,
Последњи пут стежемо руке;
Па збогом! - Сад је слободно срце твоје...
Тек с другим га чекају муке.
Ја знам да ће порива бола
Још једном овладати њиме,
Кад сине му истина гола
И сазна за умрлог име.
Постоје ти звуци што пламте,
Од охолог света скривени -
Ал` они се вечито памте,
Ко живот су с душом сливени;
У њима минули сни стоје,
Ко гроб то све занавек прима;
Разуме их једино двоје,
И двоје задрхти пред њима!
На трен смо тек заједно били,
Шта он пред вечношћу вреди!
Сву сласт смо на трен само пили
И спалили пољубом једним;
И збогом! - Та љубав је наша,
И зато без жалости бежи,
Јер крај нам се чинио страшан,
Но сусрет би био још тежи!
1832. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар