1.
Пахуље снежне ветар роји,
Што ли се цура лепа боји
Да сама оде
По ведро воде?
Ко поп кад покајника прати,
Та вејавица дугих сати
Пева и траје,
Пас чувар би да некуд бежи,
Гризући ланац, злобно режи
И лаје...
2.
Ал` не ни пасји лавеж ружни,
Нит` вапај вејавице тужни
Страх тако буди
И леди груди:
Драги је умро, стрепи од њега;
Појавиће се, блеђи од снега,
Рећи ће, зао:
"Ти, неверо..." - у снежној хуци
Показаће јој прстен на руци
Што јој га дао.
1930. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар