среда, 14. март 2018.

СУСЕД - Михаил Јурјевич Љермонтов

Суседе тужни, ма ко да си ти,
Волим те као друга младости,
Баш тебе, друже мој случајни,
Мада је подле судбе хладан глас
На вјеки вјеков раздвојио нас,
Сад зидом овим - потом велом тајни.

Кад сутон ми свој полусјајни зрак
Ко поздрав пред ноћ, у тамнички мрак
Баци, па да у смрт уплови:
Док, наслоњен о пушку, стражар љут
Свој прошли живот, ко зна који пут,
Претреса, кад га дремеж лови,

Ја чело своје прислоним на зид
И слушам - док ми сузе магле вид.
Слушам ту твоју песму меку.
О чему ли је, не знам. Но из ње
Избија туга, и напеви све
Ко сузе, тихо теку, теку...

И љубав, наде, бољих дана знак,
У души ми оживе и ту чак,
И мисли у даљини бију,
Препун сам жеља, страст ми греје сне,
Ускипти крв - док сузе ми на тле
Ко звуци, силно лију.

1837. (М. С.)