Ликује обесни Рим... раздрагани људи,
И снажни пљесак многих устрепталих руку:
А он - ћутке лежи распорених груди,
По прашини и крви бедра му се вуку...
И залуд моли милост помућено око:
Господар зли узе свога удворицу бедног
Уздиже победу и пораз тај високо...
Та коме је још стало за гладијатора једног?
Заборављен је, презрен... ко кловн извиждан жестоко.
А крв му липти. Задњи се час као трака
Кида - и крај је ту... Но осећања му зрака
У души сину... Дунаву га мисли воде...
Предео цветни... Дивни завичај и крај слободе;
Он виде породицу своју, виде муку
Свог оца старог који, испружених руку,
Дозива одмену за своје старе дане...
Сву милу дечицу, синчиће раздрагане.
Чекају га да стигне с пленом и са славом,
Ал`, залуд - паде јадни роб ко звер у гају,
Весеље Риму разблудном он плати главом...
Развратни Риме, збогом, збогом и мој родни крају...
Ниси ли таква и ти, о, Европо стара,
Некада светли идол пламених маштара,
Сада, без славе своје, стигла си до раке,
Измучена у борби сумњања и страсти
Без вере и без наде - докле ли ћеш пасти -
Попљувана од масе површне и лаке!
Окренула си најзда очи пуне влаге,
С дубоким уздасима горког сажљења,
На младост пресветлу, на младост пуну снаге,
Коју си одавно због ране просвећења,
Због горде раскоши одбацила без трага:
У жељи да ти задња патња буде мања,
Пожудно слушаш песму стару место нове
И витешких времена чаробна предања -
Подсмешљивих ласкача немогуће снове.
1832. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар