На северу дивљем сам-самотан стари
На врху оголелом бор.
У ризи од снега у њихању белом,
Ко живи да сањари створ.
И снева он стално: у пустињској јари,
У крају с ког сунце му зри,
Да сама и сетна, на камену врелом
Прелепа палма бди.
1841. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар