Ја ћутке гледам из тамничке тмине:
Кроз прозор небески плави пут видим:
Кад небом птица рој слободни мине -
Бол ме пробурази, па и постиди.
Не читам молитве грешне и плитке,
Не певам песму да прослављам драгу:
Памтим још једино минуле битке,
Големи мач свој, и оклоп, и снагу.
Сад ми је оклоп од камена бела,
Под шлемом гранитним глава се грчи,
Ништа ми не може ни мач, ни стрела -
Мој коњ без мене неоседлан трчи.
Време је брзо - а коњ хитра скока,
Пушкарнице су ми визир на шлему,
Камени панцир - од зида висока,
Гвоздена врата - штит су, по свему.
Полети брже, о, крилато време!
Нови ме оклоп гуши немилице!
Смрт ће кад стигне, придржати стремен,
Да стргнем визир и откријем лице.
1841. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар