Млад си, и од те косе тамне
Тамнији није ни мрак ноћи,
Ко дан ти сјају очи пламне
Кад раздрагане сретну очи.
Не волиш друговање с тугом,
Смешном се увек смејеш гласно,
Што детињарија је другом,
За срце теби је прирасло.
Препуштен ћуди вала мутних,
Далеко од свих дивних нада,
Као заборављени путник,
Ја сам за своје туђин сада.
Низ сања опет искрсава
Што живот мој су превариле,
И - рођен не због заборава -
Препознајем им црте миле.
Изменило их није време,
Исте су - ја сам биће друго.
Зашто мре све што радује ме,
А живи све што мори тугом?
1832. (Н. Б.)
Нема коментара:
Постави коментар