Плаши се љубави: јер прође,
Прво са својим снима слети,
А убија те кад крај дође,
Ко за трен среће да се свети.
Рецимо, драга исто жели
И да ти руку једног маја...
Године прођу... летач бели
Укаже ти бизину краја...
И сав јад судбе схватиш тужне
Кад из фотеље, већ без снаге,
Гледаш у црте лика ружне
Досадне своје бабе драге.
А кад на прошло мисли твоје
Почну да враћају се редом
И подсетиш се каква младост
Играше на том лицу бледом...
Горе је кад другог имаш,
Лакше - кад сам си смрти предан,
Него два ударца да примаш,
И за два бића патиш један!...
1830. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар