Беласа једро усамљено,
Кроз плаву маглу мрешка сјај!...
Шта ће по свету недогледном?
Што остави свој родни крај?...
Таласи пљуште, урла ветар,
Јарбол се повија, ко прут...
Не тражи оно срећу светом,
Нит` га од среће води пут!
Под њиме плаве воде јуре,
Над њим је јарког сунца вир...
А оно вечно хоће буре,
Као да буре дају мир!
1832. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар