Да, безумник сам! Ви сте у праву!
Овде се вечност смешном чини.
Како сам смео хтети славу
Кад сте ви срећни у прашини?
Како сам предрасуда узе
Могао стрести својим пламом
И ватру потајнице сузе
С поезијом да равнам само?
Не, и не личим на поету!
И преварен сам - кажем право.
Нека сам ко он туђ том свету,
Ал` туђин сам и небу плавом!
Из мојих речи туга врца,
Но не знате ви смисла њина:
Ја их то откидам од срца
Да муке откинем са њима!
Не... та зар да ја вама владам
И да се за то молим Богу?
Нека вас надвисим чак када,
Но да ли изван себе могу?
И да л` ћу моћи самовласно
Заборавити мртве песме,
Све у шта веровах пре страсно,
У шта сам веровати не смем?
1832. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар