1.
Са очима покривеним
Живота се пије чаша,
А ивице њене златне
Орошава суза наша.
2.
Ал` доцније, кад нам пред смрт
С очију се веза скине,
Кад све што нас заносило
С њом нестане и с њом гине -
3.
Ми видимо да је празна
Била она златна чаша,
Да напитак беху снови
И да она - није наша!
1831. (Р. О.)
Нема коментара:
Постави коментар