четвртак, 22. март 2018.

ЗА *** - Михаил Јурјевич Љермонтов (1814 - 1841)

Да се понижавам пред тобом?
Не! Гнев твој, смешак раздрагани
Не чине мене својим робом.
Одсад смо једно другом страни.
Зар не знаш да ја нећу дати
Слободу своју ради лажи:
И тако године протратих
За осмех твој, за твоје дражи,
И тако предуго у теби
Ја гледах наду младог доба,
И све бих омрзнуо, све бих,
Да тебе волим све до гроба.
А можда часе - ко би знао -
Који су с тобом проведени
Од надахнућа ја сам крао!
Шта си ти за њих дала мени?
Можда би смисао с небеса
И снага духа понели ме
И свет би, за мој дар чудесан,
Бесмртно мени дао име?
О, што ми тако нешто каза
Да бићеш замена том сјају;
Што ли лик одмах не показа
Који ми откри тек на крају!
Ја имам понос!... Другог љуби,
Сањај да сав ће ти се дати,
Ма шта земаљско да ме снуби,
Ја ничем нећу робовати.
Под јужним небом ћу се лако
У туђем горју крити дуго;
Но предобро се знамо! Како
Заборавити једно друго?
Даћу се сав уживањима
И свиме ћу се заклињати,
И смејаћу се ја са свима,
А ни с ким нећу заплакати;
Почећу безочно да варам
Не желећи да опет љубим;
Како за женом да изгарам,
Кад анђео ми срце уби?
Био сам рад да трпим муку,
На свет да кидишем, да свиснем,
Само да твоју младу руку
- Безумник! - једном само стиснем!
Не спознах те још неискрену
И злу - а душу сам ти дао!
Да ли си знала вредност њену?
Јеси - ја тебе нисам знао!

1832. (Н. Б.)