Што птица ја нисам, тај гавран што мину
Сврх мене у степску даљину?
Што лебдет не могу у небеском своду
И волети само слободу?
На запад, на запад бих летео сместа,
Где крај мојих предака цвета,
У пустом где замку, сред облака сива,
Заборављен прах њихов снива.
Ту штит на зиду још о њима збори
И мач што са рђом се бори,
А прашину којом је време их скрило
Тад моје би збрисало крило.
На шкотској бих харфи додирнуо струну,
Да звуци под сводове груну;
Глас, за мене чујан и због мене рођен,
Тад умро би, тек ослобођен.
Но испразну наду ми маштање нуди,
Кад судбина друкчије суди.
Крају отаца! од твојих ме гора
Раздвајају таласи мора.
Ја, потомак храброг племена, гинем
Овде, у снегу туђине.
Ту рођен, за далеки везан сам крај...
О! крила ми, гавране, дај!
1831. (Н. Б.)
Нема коментара:
Постави коментар