Знам да је крај; ал` те ко сан
С портретом носим ја и сад:
Тај спомен блед на лепши дан
Мени у души вида јад.
И кад се новој страсти дам,
Не могу бити без сна тог:
Напуштен храм је - ипак храм,
Свргнути идол - ипак Бог.
1837. (М. С.)
Нема коментара:
Постави коментар