Освануло моје бело детињство у башти, по далеким пољима, у широком своду небеском.
Веје, веје бели снег мога детињства. Куће на брегу пометале су огромне шубаре. У дољи леже пободена сребрна копља.
Веје, веје моје бело детињство из свода меког. Гомила јела у врту претворила се у тихи манастир, препун торњева блиставих.
Дуж пластова у бескрај плету се тешки венци.
А на грани пред мојим прозором иста бела птица осванула и завукла главу под снежно крило.
Нема коментара:
Постави коментар