ЧАС ЗЕМЉОПИСА - Десанка Максимовић

Стајало је нас тридесет малишана
на купастом врху Близоњског виса.
Долине Колубаре још су спавале.
Тада отац мој широки круг описа
руком од Медведника до Авале.

Показа преко ливада и њива
како се сребри на северу трака Саве,
како се велика грана река у њу слива,
а, дивовске камиле,
каскају једна за другом планине плаве.

Па са пространих равница Срема
према Босни поглед скрете
што за грбавим лежи Медведником.
Гооврио је нешто рукама обема,
говорио је гласом, погледом и ликом.

А шарено коло око нас играла су села,
бодро се уз брда пеле шума чете,
и сунцем се преливала огромна здела
колубарског слива.

И сад увек у летња јутра ми се чини
да тај земљописа час још траје,
као да толики дани били нису;
видим оца, пржа руку и стаје,
обасјан сунцем као буктиња, на вису.

И планина плавих караван
истим путем још наоколо броде,
и цели срезови сунцем завејани,
и блиста негде далеко трака воде.