По стази светлој као залеђена месечина иду два суморна пријатеља. У целом огромном простор чује се само њихов тешки птичији бас.
Они корачају господски, корак по корак; њихова црна крила у ходу се дотичу.
Наједном пријатељи застадоше, и са дбоким грудним узвиком дигоше се, две једине тамне пеге, у пространа наручја неба.
О чему су говорили у том часу? Да ли о Богу или о љубави, кад су крило уз крило запловили пијани у студен зимског неба?
Нема коментара:
Постави коментар