ПЛАВЕТ, ДЕВИЧАНСТВО - Драган Јовановић Данилов

Одбацих речи које нису девичанство, плавет мора,
крај завесе, с душом зидне уре сневам,
ја сам дечак-анђео из дворског хора,
из јоргована, из белине, хоћеш да ти певам?

У марту ветар распрши пелуд из даљина,
ко репатица праћакне риба, сребрна, склиска
па утоне, док лежиш нага на дивану одалиска,
мој поглед је твоја једина хаљина.

И сунце расипа злато по завесама ложнице,
помилује тела јантарним паперјем,
ту руку благовесну, што пелудом пише,

кад пролеће, ненадано, смени зиму засја лице,
задрхти срце нујно пред безмерјем
ко свећа што пешчаник је у коме песак сипи навише.