НЕЖНОСТ - Драган Јовановић Данилов

Сенке без људи шетају градом ко хетере,
пелерине плавети дахну из транса,
доплови плахо на леђима химере
лабуд из дубине свог тајанства.

И походе ме у сумрачје привиђења парки,
на уснулом језеру једро забеласа, па мине,
самоћом галеба на поштанској марки
заплаче месечина, па умине.

Ја квасац сам оног непревазиђеног,
премда не чујем глас свој у слуху,
оно што је под босим стопалом, то ме чува,

у шкољки бисерној балзам је неслућеног,
приђи, о приђи, млада у осмеху -
ти која покренеш тугу, ти је и одуваш.