СРЦЕ НИТКОВА - Јован Зивлак

Имала је сребрне секутиће
та лакоћа што је замицала
трзајима лаким
прегибима заобљеним. учвршћени
као бедем горели су и чували
вулканску ужареност алвеола
то тело које се удаљавало и
нестајало међу вратима иза којих
су куљали градски миомириси. иза ње
трчкарао је њен хермес. налицкан
дечко. као рачунало затегнут
узбибан као процентни дијаграм
раскошан као дијафрагма. у сандалама
анђеоским поскакивао је испред
њене јединице
клизио низ двојку подлац
а ја сам њен ловио поглед
између тезги
преко рафова
кроз густи ваздух пробијао се.
ако свет пропада
ако трава не расте
ако ми је душа празна
нека ме њена сечива рашчерече
нека ми се срце распукне
срце ниткова који нема друга посла.