ЖЕНА У ВАШИНГТОНСКОМ ЗООЛОШКОМ ВРТУ - Рандал Џарел

Старији из амбасада пролазе крај мене.

Тканина са месеца. Тканина са друге планете.
На леопарда се осврћу као на леопарда.

А ја...
ова моја штампана тканина што је после свих
Хемијских чишћења сачувала живу боју; та незанимљива
И ништавна тамноплава коју носим док идем на посао
И назад, и у свом кревету, и у свом гробу, без
Гунђања и без примедби: чак ни од мога шефа,
Заменика главног асистента, нити од његовог шефа -
Само се ја жалим... ова употребљива блуза
Што је никаква сунчева светлост не боји,
Што је ниједна рука не полива бојом, него се суши
У сенци зграде, међу стубовима, таласава под чесмама
- Мала, далека, сија у очи животињама,
Тим бићима ухваћеним у клопку, који сами нису клопка,
И старе, мада ништа не знају о свом старењу,
Чувани на сигурном месту, не знајући за смрт -
О, бране мога тела, отворите се, отворите се!
Крај мога кавеза пролази свет и не примећује ме.
И не долази ми као што тим дивљим зверима
Долазе врапци који ламама кљуцају зрневље,
Голубови који медведу на хлеб слећу,
Јастребови који комадају месо покривено мувама...
Лешинару,
Чим дођеш по белог пацова што га ласице оставише,
Скини црвени шлем своје главе и црна крила што су ме
Неприметно пратила, и преда мном се појави као човек:
Дивљи брат крај чијих ногу бели вукови пузе,
Чијој се моћној руци велика лавица
Пришуња и преде...
Знаш шта сам била,
Шта сам постала, видиш: промени ме, промени ме!