ПОБУНА - Гвендолин Брукс

Побуна је језик нечујног.

Мартин Лутер Кинг

Џон Кебот из Вилме, што једном бејаше Вајклиф,
сав бледоплаворужичаст испод злаћане косе,
умотан богато у прави лан и праву вуну,
скоро је заборавио свој Јагуар и Језеро Блаф;
Скоро је заборавио Грандтјули (што је Најбоље
Што се Икада Догодило Шкоту); скоро је заборавио
скулптуру код Ричарда Греја и Дистелхајма;
питу од бубрега код Максима,
Grenadine de Boeuf и Maison Henry.

Јер низ улицу су долазили црнци.

Јер су Јадни били знојави и нелепи
(не као она два пицнута црнца у Винетки)
и надирали су према њему у редовима.
У таласима. У налетима ветра. Били су црни и гласни.
И незадрживи. И недискретни.
Прости. Прости. "Que tu es grosier!"* Засврбело је
намах Џона Кебота под угојеном белином
која је његову причу о слави испричала свету.
"Не дај да ме додирне! то црнило! Господе!" дошапнуо је
најближем анђелу на небу.

Али, у узбудљивој најави, то је до њега стигло
и на њега задахтало: и дотакло га. У том даху
пара свињског папка, цреваца и јефтиног чилија,
злокобна, подсмехнула се Џону. И у старшном додиру
стара отклоњена сумња покренула се пристојно унапред
викнувши "Кеботе! Џоне! Ти си очајник,
а очајници данас скупо продају живот."

Џон Кебот је пао у диму и ватри
и полупаном стаклу и крви и викао је "Опрости
тим црнчугама, о Господе, јер не знају шта чине."

*Que tu... (фр.) - Простачино једна! (прим. прев.)