МАЈКА - Гвендолин Брукс

Побачаји ти неће допустити да заборавиш.
Памтиш децу коју си добила и ниси хтела да примиш,
Ситна млохава ткива с мало или нимало косе,
Ти певачи и радници који ваздух не удахнуше.
Нећеш их никада тући нити запоставити.
Нити стишати нити слаткишима придобити.
Никада их нећеш одвићи да палац не сисају
Нити утећи утварама које те стижу.
Нећеш их напустити, сигурна у своје слатке уздахе,
вратити се по једно парче њих, с алавим оком мајке.

У звуцима ветра разабрах гласове моје безобличне
убијене деце.
Згрчила сам се. Опустила
Моје драге безобличне на дојкама које нису могле да
сисају.
Мили, рекох, ако сам грешила, ако сам судила
о вашој срећи
И вашим животима по тек зачетој тежњи,
Ако сам вам украла рођење и име,
Чисте дечије сузе и ваше игре,
Ваше љубави надмене или дивне, ваше пометње, ваше
бракове,
патње, и ваша умирања,
Ако сам отровала заметак вашег даха,
Верујте да чак ни у решености не бејах решена.
Уосталом, зашто бих кукала,
Жалила се да је злочин починио неко други а не ја? -
Јер ви сте једнако мртви.
Или би било боље казати
Ви никада нисте ни настали.
Али ни то није, бојим се, до краја
Прецизно: о, шта да кажем, како се говори истина?
Рођени, имали тела, умрли.
Осим што се нисте кикотали ни сневали ни заплакали.

Верујте ми, све сам вас волела.
Верујте, познавала сам вас, премда слабо, и волела вас,
волела све.