ТУЂИ ПОЉУПЦИ - Оскар Давичо

Изласти из грча свих мртвих у теби
дан с ликом што неће у покров да платни
док из крушних пећи опет не исхлеби
нових пољубаца корал оковратни.

А ја? Гроб што љубав одвезује гробом?
Грлитељ времена? Отимач о престо
слободе крај тебе, у теби, с тобом?
Не знам ко сам. Лик ми из зрцала несто.

Можда сам свом лику сам убица био?
Ја? Ништа. Клацкам се. Час сводови кишни.
Час удар о земљу. Је л се тад разбио
лик сна, лице наде? Узлети - излишни?

Не знам. река тече. Смрт лицу лик скине
и капље низ јаву свом Савом што дави,
па ми, непливачи низ олук судбине,
ни волећи нисмо родитељ љубави.

Преластим. Из крушне пећи тек исхлебим
а лик ми ланени у покров већ платни.
Ипак, и без лица, дрхтећи ја тебим
ја, туђег пољупца, корал оковратни.