ЖИВОТИЊЕ - Ричард Вилбер

Животиње у својој врхунској слободи
Дремају спокојно ноћас. Галеб на своме гребену
Сања у утроби својој таласе доле, обрану месечину,
А орада се наслања на камен, што га сања
Лирска вода;

У којој ноге срна
Без мрља шљапкају љупко, и којој
Распорен миш, у канџи сове безбедан, довикује
Сагласност. Нема ту такве кривде
Ни такве таме

Ко она што је сушти месец мотри
Тамо где, свинут у стаклу прозора, кумује сада
Болном преображењу вукодлака. Овај, главе свргнуте
На знојном јастуку, настоји да се сети
Осећања људскости,

Но леже најзад, као увек
И препушта се, дивље му крзно меко лицу,
Оштријим слухом чује узбудљиве молове ветра,
Панику лишћа, и пропадање
Великих река;

Међутим, на високим прозорима
Далеко од шикара и кише перја, просци
савршенства
Уздишу, прекидају рад, да опет изуме болну
Лепоту небеса, сјајни месец
И усталог ловца,

Правећи за људе такве снове,
Да ће, тумачени, сломити им срце, као и увек,
Довести чудовишта у град, вране на јавне статуе,
Флоте као храну рибама у тамним
Разулареним водама.