ЉУБАВНА, О СМРТИ - Милутин Петровић

Водимо, најпре, љубав, у соби, вриштиш,
долази милиција.
У затвору, даље: љубави, бумбари,
имаш, само, цицану хаљину,
с цветићима.
Баце нас, зато, у болницу,
на испитивање:
и тамо, у кориту, гипсаном; чари
под штитом Хипноса.
Кад нас не ућуткају: појединци,
ил колективи,
институти, друштвене норме, и обзири,
међународне комисије,
хипокризије, и фронтови,
биолога, хемичара, вештих цариника,
и опити, у тајним лабораторијама,
у Сибиру, Невади, и медузе с дна океана,
и вируси, из прашуме Африке,
ил војсковође,
политичари,
лицемери, дангубе, гусари, егзорцисти:
помамни:
баце нас, у црну шуму, из неба, упаковане,
испред куће, жигосане.
И тад: настављамо, непрекинуту љубав,
у соби:
држиш, моју главу, под јелком,
осмехнута
с крчагом вина у руци.