ОПРОШТАЈНА ИЛИ ЛИНА УЛАЗИ У СЕЋАЊЕ - Перо Зубац

Рецимо да је отишла из града
у непредвидиву вечер
и да су јој се замели пути.
Рецимо да су боје којим сам
је сликао биле несталне
и да су ишчилеле са коже.
Рецимо да је одлучила да је
не препознају моје зене,
да има срце невидово.
Само да није мртва,
само да дише.

Тачка на крају приче мала је
као срце.
Стављена је лаким потезом,
али још пулсира,
још се отима светлу.

Узети своје лице у шаке,
гледати у земљу где ниче
нова влат.
Љубити то ницање, јер се
свет наставља.
Само да гледа светла, вечерња,
само да дише.