недеља, 12. октобар 2014.

СОНЕТИ - Милутин Бојић (1892-1917)

4.

За мене ноћас весељене није,
Очи су твоје сунца, звезде, дуге,
Усне скуп сласти, осмеха и туге,
Косе дах мора и шуштања шума.

Срце звук што пожудно бије
Реч час заповест, час понизност слуге
Циљ си ком воде сви пути, све пруге
Пред ким се ништи гордост људског ума.

Стварајмо собом видике и боје,
Светове нове, но светове своје!
Ноћас за тебе само желим знати.

Те ноћи то сам само рећи знао.
Па ипак ја сам само сан ти дао
А, мислио сам целог себе дати.


21.

Сву тугу своју у те би да скријем
И да, друкчији, но што ме сви знају
На твоме недру, к`о у родном крају,
Кришом од људи своје сузе лијем.

Само твој да сам, и сав да се свијем
И да ме очи твоје воде рају
У кут где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.

Мој бол је велик, од свег бола већи
И само теби, теби ћу га рећи:
О буди сведок мога искушења!

И вратићу се чист, у свет пун гада
И вратићу се без греха и јада.
О, буди црква и Бог мог спасења.

 

Нема коментара:

Постави коментар