ОДБЛЕСАК - Милутин Бојић (1892-1917)

Вратила си ми дане белих ружа
Донела љубав искрену и чедну,
Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну,
Румен, што жудно чар младости пружа.

И, пуне сунца, твоје очи пише
Бездан сазнања с усне пуне лажи,
Васкрсав нежност, која око влажи,
Јер даси Бог из твог недра бише.

У врт где леже испијене чаше
На рпи цвећа и згажена грања,
Ти блесну сунце свесног осећања,
Да дани крина мађиски се збраше.

Кад у мрак падне идол славом сливен,
Тужно зацвили логор оголео,
Признаћу тајом, сам у себи скривен,
Да сам те, више но што знаш, волео.