недеља, 12. октобар 2014.

МИ СЕ ЧУДНО РАЗУМЕМО - Станислав Винавер (1891-1955)

Ми се чудно разумемо
ко два бола, ко два вала
ко два моста у открића:
ја те волим чудно, немо,
ти си она чудна мала,
машта древна мога бића.

О теби су питалице
од векова моје биле,
одговор о ком се сања.
Одговор је твоје лице
ти си слика оне виле;
из дечачких нагађања.

И сви стари снови, ево
полагано надолазе
ко да иде време тавно.
Сваки гест твој ја сам снево,
знам напамет твоје фразе
сваку реч сам чуо давно.